gvozdeni tanjir

edicija
NAJBOLJA
knjiga br. 11
biblioteka
SAVREMENA POEZIJA
izdavač
udruženje književnika i
književnih prevodilaca pančeva
2015. Pančevo

RAZRUŠENA PRIPOVEST

Komadima drveta čeprkali smo po mekoj i vlažnoj zemlji, koja je smrdela na čađ i zagorelu, užeglu mast, moj muž i ja. Čučali smo ispred zgrade, ispred improvizovanih vrata zgrade iz kojih je izbijao pakleni hlad kroz rupe i proreze. S vremena na vreme bismo pogledali ka dvorištu koje se prostiralo iza nas. Sunce je već bilo zašlo u tom našem dubokom delu obale; Dunav je, znali smo to, bio hladan kao ponornica, a naša dolina, pošto smo bili ispod nivoa reke, mogla je da bude samo još hladnija. Iznad nas, visoko do vrha zgrade, grane su bile u poslednjim zracima sunca. Uspravih se i mlitavo, široko zevnuh; moj muž takođe ustade i, zevnuvši i on lako, nasmeši se na mene.

Razrušena pripovest.

Ubrzo smo prekinuli tišinu i odbacivši štapove na stranu krenuli zagrljeni prema ulazu. Staza se urušavala, sve je bilo trulo i ispunjeno vodom, i to smo znali, ali lebdeli smo, koliko je bilo potrebno, da se ne strovalimo u njene senke. Svetlo na kraju hodnika se palilo i gasilo, odmeravajući naše korake poput elektro-testa. Svakim korakom bili smo mu sve bliže. Svetlosna varka kojoj smo išli u susret vizuelno kao da je označila našu provaliju; ne pravu provaliju, nego ono što smo odavno, pre nego što smo ušli u zgradu, znali, ono što je činilo suštinu našeg bića, ono što nas je odvojilo od ljudi i učinilo da za nas više nema sporazumevanja; nevidljivi žig na našim telima, obeležje hoda, to što smo artisti, što gledamo na stvari onako kako se na njih ne mora gledati. To što smo izabrali umetnost, a ne život; to što naš izbor nije, dakle, život; to što nismo hteli život, nismo hteli ono što ima volju da teče dalje, nego viziju krvave veličine i divlje lepote.

Komadima drveta čeprkali smo po mekoj i vlažnoj zemlji.
Smrdela je na čađ i zagorelu užeglu mast.
Čučali smo ispred zgrade. Moj muž i ja.
Studen dolazak. Pakleni hlad kroz rupe.
Sunce je već bilo zašlo u tom našem dubokom delu obale.
Dunav je bio hladan kao ponornica.
Njegove kapi smo osećali na rukama. Kapi koje je donosio vetar.
A naša dolina, pošto smo bili ispod nivoa reke.
Mogla je da bude samo još hladnija. Zabrodela riba zgrade.
Iznad nas u poslednjim zracima sunca. Kao voda.
Uspravih se. Kao da izvirem.

U tom trenutku setih se kako sam pre nekoliko dana u tom istom hodniku, kroz gusti red glavica mladih ljudi, posmatrala kako nekoliko pribijenih i promrzlih mladića spaljuje papire, sveske i stare novine, paleći vatru u peći. Videla sam dobro kako gori papir s mojim rukopisom. Plamenovi su osvetljavali crna krivudava slova pre nego što bi ih obuhvatili, bez reda proždrali vatrom: ''r'', ''m'', ''an'', ''po'', ''fi''... Uskoro se više ništa nije moglo videti. Zadrhtah od straha kad se ponovo setih toga i, stegnuvši muževljevu jaku ruku, ubrzah korak. Uplašila sam se pošto me je taj događaj spaljivanja rukopisa svakako stavio na metu.

Komadima drveta čeprkali smo po mekoj i vlažnoj zemlji.
I odbacivši štapove na stranu krenuli smo zagrljeni prema ulazu.
Sve je bilo trulo i ispunjeno vodom; i to smo znali. Ali lebdeli smo.
Svetlo na kraju hodnika se palilo. Svakim korakom. Menjalo se. Nameštalo.
Svetlosna varka kojoj smo išli u susret označila je našu provaliju.
Ono što smo odavno znali. Ono što nas je odvojilo od ljudi.
Učinilo nebezbednima. Život van ljudi. Učinilo zakrivljenima.
Suština našeg bića. Artisti. Hod. Naša tela, žig.

Osetih čežnju za slastima običnosti.

Veliki lonac iz kojeg se pušila čorba, kuglice od suve soje, krompir s lukom, komadići crnog hleba, kartonska kutija za dobrovoljni prilog, sve je stajalo na stolu koji je, činilo se, bio jedini nameštaj u prostoriji, na mestu na kojem je do juče hrkao pas, zapravo dva psa od kojih je jedan bio naš.

Osetih čežnju za slastima običnosti.
U tom trenutku. Setih se. U tom istom hodniku palili su vatru.
Gorele su novine, rukopisi. Gusti red glava. Duž zida.
Zadrhtala sam od straha. Pored dahtavog boka moga muža.
Uskoro se više ništa nije moglo videti.
Stegnuh mu ruku. Jako.
Meta. Mesto na kojem je do juče hrkao pas.
Napolju je lila kiša.

Napolju je lila kiša, i uopšte, svaki izlazak u to vreme bio je iluzoran. Izbegavali smo blatište u koje se okolina zgrade, a ponekad i sama spoljašnja struktura zgrade, pretvarala već posle jednog kišnog dana. Naime, sve što je važno imalo da se dogodi bilo je neraskidivo povezano s tom zgradom; ne samo što nam grad više nije bio potreban, tako se činilo, nego smo mi u zgradi bili zadovoljni onim što smo imali (u toj prostranoj dolini), i nije nam gotovo ništa nedostajalo. Bila sam srećna što je na samom početku proleća, kada je još daleko od leta, celo sunce počelo da izbija (što obično biva: posle kiše pojavi se sunce. Zna da ispliva i svakakvo smeće, šut; zemlja se, izrovana i nakvašena, razotkrije i rasvetli, izađe iz noćne sene sve što je trulilo do tada u njoj, a sada evo gde izranjaju i svilaste vlati trave pod vetrom). Računala sam, dva sata sunca dnevno, stala bih na total i izbacila lice prema izvoru svetlosti, sve dok sunce na kraju tretmana ne bi nestalo iza neba. Onda bih se zavlačila u zgradu kao u toplo čudovište,
palila vatru, grejala se, grickala ostatke večere, uključila radio i tiho, tiho pevušila razna imena iz prošlosti...
Napolju je lila kiša. Šljunak. Tragovi.
Blatište. Spoljašnjost zgrade. Korov.
Zgrada-blatište. U izgnanstvu. Putnici. S koferima. S torbama.
Zaboravljeni grad. Bujanje divlje trave.
Sunce i suvo granje. Senke. Štapovi. Noževi.
Računala sam.
Izranjale su svilaste vlati trave pod vetrom.
Đubre. Šut. Zemlja. Gušteri.
Vatrica, ravnodušni plamičak naše peći.

No, pre nego što bismo ušli u zgradu i stepenicama se popeli na drugi sprat na kojem se konačno smestio atelje moga muža, kroz staklo na ulaznim vratima mogla se videti tamna i sve tamnija dubina hodnika u prizemlju.

Tamna i sve tamnija dubina hodnika u prizemlju.
  Komadići soje, krompirići. Bila sam gladna.
Dobrovoljni prilog mog stomaka. Na suvoj zabatnoj gredi.
Novac, ptica, plamičak naše večere. Gline.

Zidovi hodnika bili su ispisani izrekama, porukama, crtežima i imenima, mada tamnim i nejasnim, budući da su se mešali sa neokrečenim delovima nešto starijih grafita koji su, dakako, izbijali i mešali se s ovima, rasplinjavajući se po stranicama ravnih monumentalnih zidova u nejasne konture, slabo osvetljenje i nerazgovetne. Čak i sada dok se nadvijam nad rastvorenim planom zgrade, tama se ne razilazi, tama zgrade koja se, naprotiv, zgušnjava, pri pomisli na to koliko malo uspemo da upamtimo i šta sve neprekidno tone u zaborav. Tama zgrade, naše zgrade, bila je ugašenija, sivlja i kobnija od ma koje druge, naročito kada se krene hodnikom koji je predstavljao takoreći njenu kičmu, svakim novim korakom čovek bi morao da se brani od tame, uranjajući u njeno nevidljivo gnezdo. Dalje se protezala velika magacinska ostava koju su ubrzo, pošto su naselili zgradu, pretvorili u viseći teatar sa neograđenom terasom s koje su se mogle posmatrati predstave iz perspektive dakako jedinstvene i senzacionalne. Terasu su zatim zazidali, pretvarili je u sobičak za rad, pozorište je ostalo bez perspektive, a publika bez pogleda. Zidovi su snažan motiv, jak simbol, moćna metafora, zatvarajući oni zapravo otvaraju... Dvostrukost zida pomalo zvuči kao rešenje nekakve zagonetke...

Tamna i sve tamnija dubina. Zidova.
Dvostrukost zida: zagonetka.
Pismo na zidovima. Čitala sam tamu žvrljotina. Reči.
Duboko udisala gnezda tih reči. Gde se rađalo rastinje.
Gde su se rađale morske struje. Novi virovi.
Gologlavi i bosonozi. Moj muž i ja.
Kao deca. Zaljuljani. Mokrim nogama. Potaknuti rečima.
Zidovi su nam govorili.
 
Stepenište sa jednim odmorištem gledalo je na dvorište. Zbog koncerta, sinoć je bilo ispunjeno ljudima sa šeširima i maramicama kojima su mahali prema muzičarima kao što se maše brodu koji odlazi ili vozu koji prolazi. Ceo skup je izgledao kao da zaista stoji na peronu i čeka da se ukrca. Tiskali su se prema napred, prema pozornici čiji beton je izlio jedan mladi arhitekt, koji je kasnije otputovao u unutrašnjost zemlje, za poslom. Prošlog leta, setih se na tom kvadratu pored svetlarnika, na tom isečku betona, prema stilu gradnje u doba komunizma, smeštenom među uske zidove, na stepeništu bez rukohvata, bez uzleta, bez krivine i luka, setih se kako je prošlog leta dvorište bilo pusto, a zgrada nenaseljena. Ljudi su imali potrebu da leta provode negde na jugu, bliže suncu. Pri izradi fotografija posebno me je fascinirao nedostatak živog bića na njima; ukazivanje visokih senki, a to su bile senke stvarnosti, tlo, suvo, gotovo bez travke, sa po kojim požutelim žbunom, a ja sam, gledajući u fotografije, neobjašnjivo, osećala kako mi se srce širi od miline. Prema kraju dvorišta pružala se velika valjkasta cisterna, zidovima ograđen klozet bez krova, korov je izbijao po ivicama placa, sve je ukupno stvaralo utisak zatajene, izmrcvarene i potrošene industrije prema novom naselju koje se podizalo sve brže i sve kobnije iznad zgrade, umanjujući njenu glomaznost, bacajući senku na njen skori izdisaj. Čoveku se činilo kao da se nalazi u neživom svetu, svetu bez nade, i tu u takvom prizoru, stajala sam okupana divnim prahom prašine što se podizao sa tla.

U martu. Dok smo se sunčali zajedno.
Dok smo gledali vozove, brodove i automobile.
Duvao je jak vetar. Slušala sam da sačuvam taj zvuk.
Htela sam da učim.
On je na kraju potonuo. A sve je i dalje trajalo.
Bilo je oko pet popodne.
Ljudi imaju potrebu da leta provode na jugu, bliže suncu.
I već je počelo da se smrkava...

Bilo je oko pet popodne i već je počelo da se smrkava kada smo kročili na drugi sprat. Iz daljine se čula prigušena huka automobila, dopirala je i tiha muzika odnekud, dopirala je muzika iz unutrašnjih zidova duž hodnika, žamor, nalik mlevenju i potajnoj lomljavi, u odsjaju zamiruće svetlosti. Kažu da je zgrada bila demolirana, iz nje je doslovno sve bilo povađeno: vrata, prozori, okviri, police, nameštaj, parket, radijatori, kamini, peći. Bila je to zgrada urušenog krova, bez oluka, a u njoj je svakovrsni krš, ljudski i ptičji izmet, cigla, malter i gips otpao s plafona i slepljen u grumenje pokrivao podove do visine kolena. Iz svakog ćoška izbijali su jelenjak i drugi korov, zgradu kao da je bio zaposeo nemi užas pred krajem, i čiji je ambis, ambis vremena u koji se zgrada survala, sada počeo da dobija znake ljudske uređenosti, pokušaja da joj se udahne život koji kao da joj je bio nasilno oduzet. Moglo se videti pulsiranje u izbočinama plavičastih vena malih ruku, gotovo podjednako brzo kao pulsiranje na vratovima guštera: izašlih i proteranih iz ruševine, nepomičnih na osunčanom kamenu.

Do visine kolena. Korov. Malter. Cigla. Gips. Plastične kese. Đubre.
Nemi užas. Nasilna smrt. Đubre blešti na suncu.
Gledaj tu reku otpadaka. Oslušni tu grmljavinu tišine.
Ustumarano dvorište zgrade. Njeno čudovište. Njena beba.

Potom smo, idući duž hodnika oko dvorišta, stigli do galerije. Bila je to poslednja velika prostorija u dubini zgrade. Odvažila sam se da pogledam kroz prozor prema ulici gde su bila parkirana dva, tri automobila, izdužena... Galerija je bila gotovo prazna. Bez radova. Bez umetnika. Deset sa deset, ako ne i veća. Prijatna tišina, a ne ljudi i opština. A to je ono što mi je bilo potrebno: da budem u zgradi, da mi ne dosađuju komentarima i replikama, uopšte, da me niko ništa ne pita.

Idući duž hodnika. Tamom.
Artisti. Mi ne znamo da govorimo.
Mi tutnjimo. Kao kamenje. Kao drva.
Mi smo zapetljani. Kao biljke.
I uvek smo mrtvi. I pevamo mrtve reči, mrtva slova.
Mrtvi zveckamo. I kao da se ne lomimo.
Mada nam noge propadaju u okopneli sneg.

Stupih u atelje, sobičak u koji se ulazilo pravo iz galerije kroz metalna vrata, gde se svuda širio miris akrilika, ulja i boje, s papirima, platnima i četkama raspoređenim na velikom radnom stolu koji je zauzimao pročelje prostorije prema svetlosti. Od spojenih daščica visile su police, starinska fotelja s visokim naslonom bila je gurnuta do zida, bicikl je bio nakrivljen i oslonjen na hrpu naslaganog papira; među tim brdima papira i raznovrsnog materijala nalazila se i jedna sobna biljka, drvce, utonula u prašinu koja je u zgradi suvereno i nepokolebljivo vladala. Malo dalje, dublje, prema susednom ateljeu bio je smešten otoman niskog naslona, i tu na njemu se pružih celom dužinom, podižući oko sebe sive oblačiće polegle prašine.

Oblačiće polegle prašine...
Snopovi senki, tame svetla, čestice.
Iza kojih vidim tišinu polegle zgrade.
Crne barice. Svetlosne odraze.
Muža. Crne cipele. Grlo.

AKCELERACIJA

Pokušala sam čekanje da pretvorim u posao. Spustila sam rasklopljenu knjigu na metalni krevet. Nad njom sam se preobukla, još jednom, još jednom pre nego što se klatno sata zaljulja. Videla sam sebe kako se preoblačim, delić sobe, svoja kolena, šake, kuk, rame u načetom ogledalu bolničkog hodnika. Hvatala sam sebe u tom stupnju, u stupnju tog ogledala, u prvom stupnju, pravom: hvatati sebe!, potrebom da se vidim, da se obuhvatim. Tragati za svojim položajem pod spavaćicom, pod svilom koja ''beži'', koja ima svoju ćud, koja otkazuje, povlači se, ili dolazi, a katkad i navaljuje. Ogledalo mi govori: ti si tu, to si ti. Ogledalo odražava i ono što se u njemu ne vidi, već nazire, zna, i ono što je izvan ogledala. Dovoljno je da se predmet samo malo udalji, pomeri, pa da prestane vidljivo dejstvo ogledala, dok mu ipak ostaje da se podrazumeva, (neiskazano).    

Vest da je ceo sprat u karantinu pročitala sam na zatvorenim vratima prostorije za tuširanje. Izolacija je uključila ceo sprat, sve sobe; povratila sam samokontrolu i obuzdala maštu; sva naša čula, sve naše moći, sposobnosti, razlivene i rastvorene u stvarnosti naše situacije, ne njihove; kao obeležje, kao jedino naše obeležje koje sam noću znala da prekršim, ulazeći u lift, spuštajući se na niže spratove, šetajući delom bolnice do kojeg se preko dana relativno teško dolazilo. Samo, nije ukazivalo na to da mi je bilo dosadno, premda sam svake noći, dok svi spavaju, činila isto: zavarati pacijente, otvoriti vrata sobe, izbeći dežurne sestre, kliznuti niz hodnik, pozvati lift, u liftu: dašak slobode, niko neće ni posumnjati da me nema. 

Sa mnogih prozora bolnice mogao se videti grad, odraz polumračne unutrašnjosti; ledeno lice keramičkih pločica, dugački mrtvi hodnici, plavi i beli duhovi raskriljenih čaršava, velike metalne kante za ambalažu, skamenjena medicinska oprema, okrutna. Treba stisnuti petlju pa stajati tamo. Biti svedok. Ne svedok. Nešto humanije od toga. Treba ostaviti svedočanstvo. Premda je to zapravo nemoguće: ograničiti se na fakte.

Samo što nije krenulo; kao da je krenulo, kao da se pomiče.  

Čula sam korake (u dolu) i reših da bežim. Nije bilo druge nego da bežim, da bežim, sve je to bila ludost, upadala sam u igru zbog koje su mnogi sišli s uma... Ne znam da li sam neku noć uradila dobro što sam ostala. Tada sam upoznala kraj priče, pošto sam bila tamo, tu, usamljena na tom brežuljku, obuhvaćena osvajanjem vrha, dok su daleko u dolini lajali psi, izjutra...  

Prema medicinskom osoblju ova faza je bila krajnje neprijatna. Naročita konstantna žeđ, nadutost, nervoza, ctg, oxi, disanje, tromost, trapavost, pazite da ne padnete, sada još i karantin koji zadaje muke ostalima.

Nije još bilo svanulo.

Da li vam je pukao vodenjak?

Mislim da nije.

Uzmite bensedin i lezite.

Stakla i ogledala u hodniku odbijala su sunce. Stakla i ogledala okomitih litica odbijala su sunce. Iza njih, trunuo je grad. Novi most bio je preliven crvenim mrljama boje. Rumeni mlazovi su se rasprskavali u tamnije plave tonove kao latice febrilnih krinova. Nisam htela krv, ali to me je svakako čekalo. Nisam mogla da podnesem krv.

Uzela sam parče suvog hleba od večere i proturila ga kroz prozor. Golubovi su sleteli na limeni sims, na plen. Straga se čuo plač. Prigušeni jecaj. Jedna žena nije zatvarala usta. Čulo se srazmerno mirno disanje pod ćebetom. Sve je bilo u beloj osunčanoj magli. Dopiralo je muklo hroptanje i prigušeno stenjanje. Priča bez kraja. Čuli su se zubi devojčice pod jastukom. Zubi. S njima sam zatvorena. Pitam se zašto mi se ne udovolji, zašto nema nikoga da me spase. Devojčice rađaju decu. Stare žene nose trbuh blizanaca pod bradom. Veštačke oplodnje, grlići materice s ranicama, glatki i nežni poput bebinih podlaktica, plač iz dubine hodnika, iz tame, koliko žena, koliko grkljana izranja iz teškog zemljanog zadaha, izjutra, kad se svi bude.

Ima nečeg smrdljivog u držanju onih napolju. ’’Juče’’ u bolnici ne postoji, svako drugo ‘’juče’’ bi me namučilo; što pre zaboravim, lakše ću podneti okolnosti, boravak, obaveznost, što je najgore, čekanje; jer u bolnici postoji i vredi samo ono što je ‘’danas’’; naime, o ‘’sutra’’ ne smem ni da mislim; o budućnosti, na primer, uopšte ne mislim; mada se suočavam s njenim furioznim nasrtajima. Osećanje da smo jedno postepeno iščezava.

Da li vam je pukao vodenjak?   

Videćemo na kontrolnom.

Videćemo.

Uostalom, postoji i druga, originalnija vrsta prilagođavanja. Oduvek je bilo ljudi koji su se tvrdoglavo opirali svim mogućim verovatnim, slučajnim i namernim negativnim ishodima. Briga za njih ne postoji. Sumnja još manje. Žive, misle, rade kao da ništa loše ne može da se dogodi. Njihova trezvenost je iznad tih banalnosti. Sve što čine, čine kao slučajno, spontano, a zapravo čvrsto veruju u ispravnost svojih pozitivnih ubeđenja.

Uprkost naporima uprave da zavede neki obrazac, a s njim i osećanje sigurnosti, stvari se odvijaju manje-više proizvoljno, prema načelu jedinstvenosti svakog organizma.

Jedna mlada babica se šunja okolo, dok ležim gde sam i ostavljena, u položaju u kojem sam: zgrčena na levom boku s rukama uz bedra. Mlada babica se šunja okolo, prilazi stolici, okreće je kolenom... Šunja se mlada plavokosa babica iza paravana, čuje se kao da postelju trese na vetru. Pogled mi klizi niz ivicu kreveta boje bele krede, sve je posuto bledunjavim praškom krede, i pločice, i moje uzglavlje, i moj stomak, i njihove igle.

Čovek je u osnovi biće savesti, pomislila sam u trenutku kada mi je medicinska sestra, divokoza u beloj suknji, protresla stomak.

Čuje se?

Da, reče oštro.

S desne strane vrata, u koja sam gledala, posebna draperija je zaklanjala lavabo sa sredstvima za dezinfekciju, s leve, druga, mobilni sto sa instrumentarijumom. Utonula sam u boju krede, nerado i zabrinuto, da bih se posle nekoliko sati probudila u svom bolničkom krevetu kraj prozora. Kreda mi je ulazila u nozdrve, osetila sam žeđ, žena je nemirno disala, golubovi su spavali.

Jesu li stigli doktori?

Ne. Oni uvek dolaze poslednji, cinično je rekla ženska osoba koja se klatila u ružičastoj spavaćici u hodniku, izvirujući prema ulazu odeljenja.  

Kako se osećate? Lice divokoze u beloj suknji pokazalo je svoju rutinsku obazrivost...

Ne znam. I to me brine... Čudno se osećam. Kao da će se nešto dogoditi, nešto što ne želim da sprečim.

Divokoza se nasmejala širokim, lepim i svim zubima u vilici.

Usledilo je buđenje kao lomljava kofera, šešira i kišobrana. Dolazilo je spolja. Okupiralo hodnike. Mobiliziralo ledene pločice. Čuli su se jutarnji autobusi. Čule su se roletne. Escajg. Osećaj pravca kretanja bio je u bolnici poremećen. Svakog trenutka moglo je doći do onog minimalnog pogoršanja usled slučaja ili nepažnje... Čulo se nesnosno pištanje, krčanje, kao s radija na kojem se nije pogodila stanica. Doručak je bio podeljen. Dva koluta salame, kašika pavlake, parče hleba i čaj. Pa to se ne može jesti, pa to nema smisla, to što nam rade! Na licima ostalih videla se samo letargija.

Ispred kontrolnog je bio red. Dosezao je do kraja hodnika. Osoblje je ulazilo, izlazilo, doktori još nisu bili stigli. Potonji su se kretali pod hipnozom navike, tiho, nečujno, kao da svaki neoprezan pokret, šum, glas može pokrenuti porođaj pre vremena. A onda se pojavio načelnik u visokom belom mantilu i time se stvar pomakla s mrtve tačke, a red uskomešao i pomerio ka nazad nogama s kojih su spadale papuče.

(Imao je sedu kosu i starost kojoj se godine teško određuju. Na njemu nije bilo ničeg neobičnog, osim možda izgubljenog pogleda koji se sreće kod zabrinutih ili zanesenih ljudi.)

Spremite stvari i siđite dole, rekao je gotovo šapatom.

Idete da se porodite, pritrčala mi je doktorka i stegla šaku.

Spakujte se, dodala je sestra, pa se javite, ja ću vas odvesti dole...

Dole.

Stezanje šake me je uznemirilo. Nisam je poznavala, a bila mi je prijatelj. Neprijatno. Krajnje neprijatno.

Stvarnost, na žalost, nikada nije literarno savršena. Nikada prečišćena. Uvek u njoj ima šljake, nekakvih sirovih činjenica koje se ne mogu upotrebiti, niti prekombinovati. Slagala sam stvari u svoju torbu, gurala u nju novine, toaletni neseser, peškir, zdravorazumski sam poslala pozdrave ženama koje su sedele na krevetu, drveni češljić, maramice, skinula sam venčani prsten i spustila ga u unutrašnji džep ranca, ruksaka.

Zbogom, govorim.   

Srećno, srećno, dobacuju mojim leđima.

Nekada je pisac u stvarnosti nalazio više pokrića za svoj rad. Danas i to nešto ubrzo se pretvara u ništa! Piscu preostaje da izmišlja, da napravi neki fiktivni zaplet, da osmisli nekakvog literarnog robota, da uglavljuje pravila igre, dok čitaoca za ideju, dabome, boli guzica. On hoće svoju priču. A to da li će se uravnoteženost lečiti, a ljudi spasavati zdrave pameti, nije nešto o čemu on mora da misli. Vaspitan je zapadnoevropski, nikada mu nije dosta činjenica, reke, mora i okeana činjenica...; iako ni ne sluti kako su činjenice često nepouzdan faktor saznanja o svetu.

Načelnik iz ove priče ubrzo je nestao. Tako je, zapravo, ceo sprat nestao, soba, krevet, soba sa svim pojedinostima, umivaonik, ogledalo, beli zidovi. Sve je kao izbrisano gumicom, DEL, nepovratno. Poslednje što sam uspela da uočim bio je digitalni sat koji je pokazao 12 časova. I brojevi su ubrzo iščezli. Ostavili su za sobom crvene užarene šine.

Ulazak u boks, box, tzv. boks, u stakleni kovčeg, u akvarijum, u kadu, u akceleraciju, u tzv. akceleraciju, ulazak koji me je doveo pred vrata samog događajnog trenutka.

Bosonoga  ̶  kročila sam na hladne i mokre pločice. Čula su se zapomaganja, jecaji, jaki uzdasi. Crnački glas. Glasovi. Bila sam sama. Logor je bio iza onih vrata sa mutnim staklom. Da li sam dobro čula? Logor.

Na srednjem prstu leve ruke sam napipala jasan žulj od olovke ili nalivpera. Kao kod ljudi koji rade s rečima. Ili s brojkama. Nisam znala šta da očekujem. Stvar je u tome što ja, kako da kažem, u slobodno vreme pokušavam da pišem, ništa naročito, ni uspelo bojim se. Položila sam noge na viseće proteze, i ta činjenica mi zasigurno neće pomoći u oblikovanju moje fikcije, iako ovog trenutka imam prilično jasnu sliku sebe dok zauzimam obrnuti položaj leđima podupirući medicinski sto.

Rukavica je vešto i brzo podesila aparate, nekoliko mantila posmatralo je sa ulaza, bledi putnici u belim kišnim mantilima prolazili su tamo iza stakla, belina njihovih očiju promicala je iznad paravana.

Kontrakcije su grafički bile prikazane na ekranu u koji sam netremice gledala. Kontraktilnost i ekscitabilnost. Bol. BOL. Pulsiranje. Utrobe. Materice. Rastakanje. Razmicanje. Kočenje. Ispred mene  ̶  sat, vreme, oval sata, jer pitanje nije bilo hoću li se poroditi, nego kada ću se poroditi.  

Prošlo je pola sata. Osećala sam brod u sebi. Ljuljanje i pomicanje broda na pučini. Tada, možda su mi bila potrebna neka druga, određenija slova, ingeniozna slova kojima bih nešto mogla da započnem, ovako: osećala sam brod u sebi koji se otimao moru i plovio ka pučini. Drugim rečima, njihovim drugačijim razmeštajem, dakle, kohezijom, parcelatima, metaforama i šiframa, sigurno da bih postigla efekat ruže, na primer, ruže. Umesto toga, blještava dominantna slika broda u meni, jednostavno, brodska slika koja se klatila i klatila, zajedno sa brodom na pučini, otisnuta, izlečena, konačno i slobodna...     

Otvorila sam oči i ugledala lice.

Vi ste najtiši.

Dišem, znate.

Dišite, reče saosećajno.

I zatekla sam sebe kako mrmljam daleka imena, imena koja su bez sumnje, bilo mi je poznato, filozofi namenili ljudima, no kojima sam sa strepnjom prizivala njegovo ime. Ili sam možda samo ponavljala nekakvu pokajničku molitvu, ja, nevernica, sveznalica, i činilo mi se da sve znam; možda su mi se u glavi razbuktale lektire pročitane poslednjih meseci trudnoće, možda mi je on, čije ime dozivam, preneo svoje znanje putem dodira koji bi bio vlažan. Osećala sam u sebi kako je prigrlio posteljicu i ne pušta, iako je bilo krajnje vreme da izađe van. Mada su bili krenuli da guraju, još koji trenutak, on je pričekao, hteo je da razmisli, i treba, pomislila sam kroz datu svetlost trenutka, ničemu se ne valja bacati u zagrljaj tek tako.

U akvarijumu, zajedno u bledokrvavoj vodi, izmešani sa senkama prisutnih, gde su se slike umnožavale, polutama je bila prešla u mrak, pronašao je kanal, i kroz kanal skliznuo kao mali gušter, zaplakao je, osetila sam njegov mekušni dodir, i ja sam zaplakala, bilo je postojanje, videvši tu filozofsku glavu u gustoj tečnosti, kada se sve iznova probudilo sa trubama u daljini, sa svetlošću; zapravo, nastupilo je silno rasvetljavanje usled zore, sunce je udarilo u prozorska stakla, krug se suzio, on je bio tu.

  

        

 

GVOZDENI TANJIR

UPOTREBA 

Sa leševa uzeti zlatne zube, kosu, masnoću 
                       bezazleno, to su samo sirovine
Niko se ne ubija, samo se proizvodi  
                       puki dril, valcer, vergl, op, op! 
                                                naši kondicionirani ljudi 
              bezvremeni sled šokova 
              između kojih zjape rupe, prazni međuprostori
Sve se pretvara u akciju, sve se bljutavo izjednačava
Sveta upotreba, liturgija, to beše čas
                          proizvodnje
                          rada
     odzvanja mehanički ritam kojim se zaglušuje ljudski krik
                             
                       cloner-robot-bomba lupa vratima, trči uz polje
             svet(l)a budućnost

Bestidno ponavljam ja 
         čovek − mera svih stvari, čovek − bajkovita mašina 
                iz ništavnosti stvari 
                                                košmari, utvare    
                       povijam suknju, zatežem domaločas srozanu čarapu
Nešto umesto mene pokreće mehanizam mojih pokreta
                                              udaram dlanom o koleno 
                                                          





SERIJSKI BROJ

Umiranja1:                 upakovana, u pripravnosti 
                                    potrošena, pohabana, izlizana, izbledela 
                                    parodirana, dvosmislena, potajno citirana
Težeći da smene one stare
                         preživljavaju sopstveni otpadak sutrašnjice 
                         prebacujući primenjivost na 
                         slobodni točak, u igri stepena 
                         u bespoštednoj i izuzetnoj borbi 
                                                        koja pumpa želju 
Ističem 
                         služim se gestom klasične umetnosti
Nehumanost progresa, kržljanje subjekta2, neizbežni hod istorije
Najmljeni tapšač broj 7
              rad prema kopiji
              epoha:ploha              


____________________
1 Življenje/umiranje: nošenje smrti u sebi/umiranje. 

2 Implicitni potrošač: pretpostavljen proizvodnjom, unapred uzet, ne(pro)pitan. 

TRGOVAC

Udvaranje/pakost 

                    kroz trgovačke kvalitete 

Ko nije zao ne živi promućurno,

                               nego sramežljivo, oguglalo

Suprotno od solidarnosti s patnjom drugih ljudi

Suprotno od otmenosti

                               hladnoća: biti hladan i širiti je 

                               napredovati

Trgovac-prorok, učitelj-zelenaš, dućandžijska stvar

Svemu je odredio cenu, a da to ne proizvede  

                               instinktivno i neprekidno

                               po najvišoj ceni

Za svaku tuđu nadu, za svaku tuđu patnju

Sa strašnom namerom

                               da izgladi sve ivice života3 

________________________
3 Taj svet! Taj svet! O fantastično! − ne može da se prepiše.

U VELIKOM ĆUTANJU

SPISATELJSKA INDUSTRIJA

    telesno i stvarno
Na takvu propast cilja svaki pisac
    time što bi hteo da donese smrt svima drugima
Sa tekstom s kojim se mnije i njegov vlastiti kraj

    i onaj najnežniji, ovovremeni 

    svi koraci do izraza
Liberalna proizvodnja fikcije
                           ono što je nabiflao 
                           što je dokučio
Nemo gledajući
                           priznao
Arogantno
                           nasilno nad vremenom drugog4  
Hladnokrvno o agentima koji drže do njegove reklame

Izlaženje na glas
         kupovanje za sebe 
                                 rečima
                                 glasovima
Biće čuvenosti
Biće tržišnog artikla
Živuća slika samog sebe
                                     mrtvac
                                     slab čovek − stroj                                 



___________________       

4 Ja jesam onaj drugi, koji nisam. 

LUTKE

Koturi koji ih pokreću 
                       dražesno raznoliko
Napravljeni, ocenjeni
                       drveno jednostavno
           duševni pogon
           plastično ludilo i bes              
U kvalitetu stvari: u slučajnom pojavljivanju njihove vrednosti
U kojima više ne svetli svetlo njihovog vlastitog određenja
Biološki supstrati, ali i 
                       refleksivne forme društvenog procesa

Privid za uvećavanje sposobnosti postignuća
Puki agent proizvodnje
Oživljeno sredstvo (kapitala)
                      
                       penje se kao udeo mašine
                       podmazujući je
Pretvoreno u opremu
                       mrtvo, neutralizovano, nemoćno

Krupnozrnaste fotografije iz prvog
                  sekvence filmskih žurnala iz drugog svetskog rata                        
                  sve što je ostalo posle pustošenja
                  lutke: tu su žive, ali ipak ne žive5      



________________________
5 Aktanti, arhipersone, akteri, lica, glasovi, likovi, egzistenti, karakteri.  

Pogledi

Камен

Радомиру Константиновићу


''Читај седећи за столом и имај уза се оловку и папир.''
Све сам урадио како треба. Упалио комјутер, подметнуо новине, јастук, колена прекрио ћебетом.
Реченицу о жени ћу прескочити.
Одмах затим, уследио је низ: френологија, физиогномија, хиромантија, монтеристика (према прстима), херософија (према ноктима), графологија.
Свака од урођених менталних карактеристика почива у одређеној области мозга. Тако каже Франц Јозеф Гал који је изучавао неуролошку анатомију. Логика, физика и етика, укратко.
Намештам ћебе, било је пало.
Монтеристика ме подсећа на мотористику, а херософија на хемофобију. Херо је још Афродитина свештеница у коју се заљубљује Леандар. Легенда је вероватно александријског порекла; познајем је преко Вергилијевих Георгика и Овидијевих Легендарних љубавница. Њихову драматичну судбину проналазим на Рубенсовим сликама. Посматрам длан, његове линије, знакове и брегове.
Извирујући.
На основу тога што су мој папир и моја оловка одавно замењени комјутером, графологија се чини неприменљива. Психодијагностичка вредност мог рукописа се види у куцању по машини. Да ли сам уморан, напет, забринут, безбрижан. То се не види. Када кажу величина горњих и доњих продужетака, мисле ли на Times New Roman? Величина слова, бројева и симбола је дванаест.
Када би уместо графологије стајала граматологија, ствари би се већ другачије размештале. Уместо да говорим о томе којим словима се служим, најпре бих морао да кажем да ја та слова урезујем. Даље бих морао да назначим како се служим просторним и временским средствима писма, заправо системом видљивих облика: сликама, симболима, знаковима и њиховим комбинацијама. У случају да надмашим компјутерску понуду, морао бих се послужити другим програмима уз чију помоћ бих био у стању да предочим тај нови облик. Приметио сам како ми се од слоговних највише допада римска капитала. О савременим декоративним писмима пак не бих ништа знао да кажем. Извлачење дебелих и танких линија је мучан посао.
Спало ми је ћебе. Повлачим га.
Писма сецесије су већ нешто сасвим друго. Флорална и геометријска начела овде попримају димензију фантастичног. Блејк се служио техником обојеног бакрописа, мада је радио и акварел.
Прелудијум.
Морам да ставим чај. Окрепиће ме.
Компјутер је напуштен, усправна цртица Microsoft Word-a се појављује и нестаје, чини ми се да се појављује у временском интервалу који је мањи од једне секунде.
Ако сам прочитао ''прелудијум смрти'', онда сам дешифровао живот. Ако сам прочитао ''ватрени снег'' онда сам у обавези да помислим на стилску фигуру мисли, којом се врши оштар, луд, ирационалан заокрет. У ствари, када сам прочитао ''ватрени снег'' почео сам да се смејем.
С вана чујем дечју песмицу. Нанана, нанана, нанана...
''Такамбе глувају стинерије кичмеке кукице.'' Изговорио сам наглас. У преводу, животињице из Свазиленда све слабије чују енергије кичмене мождине. Рогобатно. Исто тако и илузионистички трик читања мисли.
Прошетао сам до прозора. Усправна цртица Microsoft Word-a трепери. Шкрипи стопа. ''Нижи од траве, тиши од воде'', псић који лиже заслађен чај и лимун, наизменично.
Онда се нижу некакве формуле. Формула је деминутив од форме. Алгебарски израз, а такође и једнакост, која садржи неко тврђење. Граф на пример представља најмању структуру податка. Узмимо да је тако. Састоји се од чвора и гране. Сваки чвор мора да има и своју грану која га усмерава ка другом чвору. Чворови међусобно дакако морају бити у некој вези, поред гране која чини њихову реалну везу. То могу бити бројеви и они тако заједно могу чинити матрицу.
Ово су последњи редови: матрица је квадратног облика и садржи два параметра, која могу бити произвољна. Она се, даље, може бесконачно делити и множити; она се најпре дели, да би у једном тренутку (последњем, ако такав тренутак уопште могу да одредим) почела да се множи. Најзад, када делим, ја заправо множим.
Атом. То нисам прочитао.
''Кад би било могуће задовољити се конструкцијом.'' Овде је аутор уздахнуо. И ја сам уздахнуо са њим. Ту у тој конструкцији највећи проблем представљају носачи, окомити елементи конструкције. Терет по себи представља извесну опасност само онда када нема ко да га подупире. У супротном, и статички и технички, терет је на висини задатка.
Онда аутор записује списак књига које је узео из библиотеке, план јутра, радног дана, а после ручка, каже аутор, читати немачку књигу. Његов број у библиотеци је 572, мој је К00100102781. Мој број је дат у програмском језику. Када посматрате историјски развој програмских језика на цртежу, закривљене (валовите) линије на чијим крајевима се налазе квадрати и правоугаоници, цртеж одашиље чудновату мешавину офингера на којима висе остаци костима, који су некада морали да буду цели, при дну расцепани на мноштво правоугаоних завршетака унутар којих пише: Factor, Yoj, C♯, Numerle, S2, NGL итд. Божанска симболика.
Схватам да бих могао преписати његов списак за библиотеку и приупитати у мојој да ли негују антикварну књигу. Морао бих се ђаволски потрудити да ископам све те наслове.
Заваљујем се дубље у фотељу, срчем чај, лижем лимун, жедан сам. Намештам ћебе.
Кад аутор каже ''ћорак'', истог тренутка помислим на атом. Сваки пут, он ћорак, ја атом. Ћорак, атом. Ћорак, атом. Оно што волим код атома, јесте што је неутралан. И оно његово атомско језгро, и атомски број, и атомску масу, и атомску орбиталу, и уопште све што се тиче атома, волим, прижељкујем... Ћорак је празнина, слепило, најпоузданији део атома.
Још један ред о овоме: молекул, то је бубрење и нарастање атома, то је када од нечег мањег добијемо нешто веће, када нпр. од песме добијемо литерарну поплаву. Услед ове помисли, вучем ћебе. Усправна цртица Microsoft Word-a трепери на екрану.
Онда је уследио досадан попис ствари које је аутор понео од куће. Јавља пријатељици да болује од паратифуса. Пио је бело кисело вино. Спомиње и некакво ђубре које пише ''ђубрре''.
Ова књига би могла да се отпева, помишљам. Ћебе.
''Човек снује, а Бог одлучује.''
Ништа ми није јасно. Какве везе Бог има са ћорцима и атомима. Можда да погледам у ону дебелу књигу на полици?
''Чим нешто пропустиш, одмах нешто мора да се догоди.'' С овим се већ може почети. Увек сам мислио како ништа није без надзора. И даље мислим тако. Ако ја нисам видео некакав неред у граду, неко мора да га је видео. Уосталом, ја сам кратковид и немам оштар глас.
Једе ми се котлет с бундевом.
Навлачим проклето ћебе.
Бринем за своје здравље, изговарамо углас аутор и ја. Плашим се прехладе и промаје, а он паратифуса. Опомињем га, иако ме не чује. Паратифус, па то грозно изгледа, те пеге по твом телу. Како ћеш да свучеш кошуљу пред неком женом. Биће те срамота.
Ужасно је живети онако како мој аутор живи. Ужасно је и помислити, пошто је комично, исувише комично.
''Може ли се до Месеца добацити камен.'' Ироничан је, има живаца, опстаје.
Ако би се камен кретао брзином светлости, за пар секунди би био тамо. И то би онда био твој камен на твом делу Месеца. Али, видиш, Месец се по закону из 1984. године не сме поседовати. Тај проглас су дале Уједињене нације и Међународна атрономска унија. Упркос томе, извесни Денис Хоуп је осамдесетих година основао правну фирму која продаје парцеле на Месецу.
Ти се сада смејеш, знам.
Баци тај камен, можда упадне у Њутнов кратер. Буди тврд као камен, буди наш камен темељац, хладан као камен, камен мудрости...
Не, не, ја нисам способан да, као овај мој аутор, у себи изазовем такво радосно расположење, па да легнем у кревет и да се осмехујем. И код њега би то убрзо прешло у зевање. Отворио би уста тек толико да би се осмехнуо, а она су се отварала све више и он је већ зевао.
Нема ништа пријатније од зевања. Зевање је пријатније од смеха. А ево, док пишем о зевању, ја зевам, зачепи ми се Еустахијева туба, ништа не чујем кад зевам.
''Такамбе глувају стинерије кичмеке кукице.'' Опште је мишљење да је проза мога аутора изузетно тешка за разумевање. Поред оних делова у којима износи аутобиографске податке, већи део је у целини херметичан. И најбољи зналци застају већ код прве реченице. Шта могу да кажем за реченицу: ''Такамбе глувају стинерије кичмеке кукице'', а да изистински тврдим како би она у том смислу била појашњена? Овакво померање смисла происходи из чињенице да је дотични аутор, како је познато, дуго бдео над сваком реченицом и да му смисао није бивао затурен толико да га више не можемо наћи. Несумњиво је реч о нечем другом. Управо о померању смисла, уз особиту лексику, која увелико одступа од уобичајеног. Међутим, шта мислим када кажем померање смисла? Потирање граница између денотативних и конотативних значења? Нестајење јасне разлике између природе стиха и природе реченице? Да ли бих могао да схватим ову реченицу као изврнут језик попут ''изврнуте рукавице'' и да кажем да, то је то? Одлазим до фрижидера, надам се котлету и тихо изговарам: ''Такамбе глувају стинерије кичмеке кукице''. Могло би се говорити о загонетки. Али жанр загонетке подразумева враћање, при давању скривене одгонетке, на почетну инстанцу... Ако бих се вратио на претходну реченицу, мислим да би ми ствари постале још нејасније. ''Некакав тврди картон савија се у тими и теми, чак таблетомани насрт стрехе.'' Потом следи реченица о Такамбама, коју сам заволео и коју тумачим. А одмах затим: ''Утег се северије старајни оловак, намршти покретон минесе руно''.
Волео бих да присуствујем конференцији о зевању.
Све што читамо наводи нас на одређену врсту читања. Губим снагу. У глави ми хучи, осетно отежавање, неки крвни угрушак, камен (који се креће).
Мој аутор говори о времену када каже: ''Астрономско време'' је другачије од ''грађанског''. ''Шта је дакле време? Док ме нико не пита, ја знам, кад би, пак, ваљало да то објасним - ја не знам'', каже свети Августин у Исповестима. Ако мој аутор каже да је среда, 23. новембар 1932. године, ја кажем да је петак, 21. октобар 2011. године. Августин би рекао да је време нешто субјективно, а не напросто ток тренутака, нити дан, нити датум.
Дефинисање времена захтева дефинисање простора, ''време је попут простора... нечулна чулност...'' почиње Хегел. Важно је присетити се Крона, који је на власт дошао тако што је, уз мајчину помоћ, српом одсекао очеве гениталије. Подједнако важан податак је и то да је Крон гутао своју децу како га не би свргнула са престола, сем у случају Зевса, када му је Реја подметнула камен увијен у пелене. Аристотел пак каже да се филозофија рађа из зачуђености бивања, из зачуђености бивања у времену. Простор-време је четвородимензионални континуум. Мој аутор је само једна тачка у тој геометријској представи, један догађај, један ''свет'' у томе што се зове ''кроз време''. Време се најбоље дефинише нама самима. Време је кретање. Дух времена, то нисам прочитао.
Данас је 30. октобар 2011. године.
Запалио сам цигарету и навукао велики огртач са капуљачом.
Радомир Константиновић је преминуо 27. октобра 2011. године у 83 години живота. Срдачно препоручујем његову прву књигу Кућа без крова.

Наставиће се