Камен

Радомиру Константиновићу


''Читај седећи за столом и имај уза се оловку и папир.''
Све сам урадио како треба. Упалио комјутер, подметнуо новине, јастук, колена прекрио ћебетом.
Реченицу о жени ћу прескочити.
Одмах затим, уследио је низ: френологија, физиогномија, хиромантија, монтеристика (према прстима), херософија (према ноктима), графологија.
Свака од урођених менталних карактеристика почива у одређеној области мозга. Тако каже Франц Јозеф Гал који је изучавао неуролошку анатомију. Логика, физика и етика, укратко.
Намештам ћебе, било је пало.
Монтеристика ме подсећа на мотористику, а херософија на хемофобију. Херо је још Афродитина свештеница у коју се заљубљује Леандар. Легенда је вероватно александријског порекла; познајем је преко Вергилијевих Георгика и Овидијевих Легендарних љубавница. Њихову драматичну судбину проналазим на Рубенсовим сликама. Посматрам длан, његове линије, знакове и брегове.
Извирујући.
На основу тога што су мој папир и моја оловка одавно замењени комјутером, графологија се чини неприменљива. Психодијагностичка вредност мог рукописа се види у куцању по машини. Да ли сам уморан, напет, забринут, безбрижан. То се не види. Када кажу величина горњих и доњих продужетака, мисле ли на Times New Roman? Величина слова, бројева и симбола је дванаест.
Када би уместо графологије стајала граматологија, ствари би се већ другачије размештале. Уместо да говорим о томе којим словима се служим, најпре бих морао да кажем да ја та слова урезујем. Даље бих морао да назначим како се служим просторним и временским средствима писма, заправо системом видљивих облика: сликама, симболима, знаковима и њиховим комбинацијама. У случају да надмашим компјутерску понуду, морао бих се послужити другим програмима уз чију помоћ бих био у стању да предочим тај нови облик. Приметио сам како ми се од слоговних највише допада римска капитала. О савременим декоративним писмима пак не бих ништа знао да кажем. Извлачење дебелих и танких линија је мучан посао.
Спало ми је ћебе. Повлачим га.
Писма сецесије су већ нешто сасвим друго. Флорална и геометријска начела овде попримају димензију фантастичног. Блејк се служио техником обојеног бакрописа, мада је радио и акварел.
Прелудијум.
Морам да ставим чај. Окрепиће ме.
Компјутер је напуштен, усправна цртица Microsoft Word-a се појављује и нестаје, чини ми се да се појављује у временском интервалу који је мањи од једне секунде.
Ако сам прочитао ''прелудијум смрти'', онда сам дешифровао живот. Ако сам прочитао ''ватрени снег'' онда сам у обавези да помислим на стилску фигуру мисли, којом се врши оштар, луд, ирационалан заокрет. У ствари, када сам прочитао ''ватрени снег'' почео сам да се смејем.
С вана чујем дечју песмицу. Нанана, нанана, нанана...
''Такамбе глувају стинерије кичмеке кукице.'' Изговорио сам наглас. У преводу, животињице из Свазиленда све слабије чују енергије кичмене мождине. Рогобатно. Исто тако и илузионистички трик читања мисли.
Прошетао сам до прозора. Усправна цртица Microsoft Word-a трепери. Шкрипи стопа. ''Нижи од траве, тиши од воде'', псић који лиже заслађен чај и лимун, наизменично.
Онда се нижу некакве формуле. Формула је деминутив од форме. Алгебарски израз, а такође и једнакост, која садржи неко тврђење. Граф на пример представља најмању структуру податка. Узмимо да је тако. Састоји се од чвора и гране. Сваки чвор мора да има и своју грану која га усмерава ка другом чвору. Чворови међусобно дакако морају бити у некој вези, поред гране која чини њихову реалну везу. То могу бити бројеви и они тако заједно могу чинити матрицу.
Ово су последњи редови: матрица је квадратног облика и садржи два параметра, која могу бити произвољна. Она се, даље, може бесконачно делити и множити; она се најпре дели, да би у једном тренутку (последњем, ако такав тренутак уопште могу да одредим) почела да се множи. Најзад, када делим, ја заправо множим.
Атом. То нисам прочитао.
''Кад би било могуће задовољити се конструкцијом.'' Овде је аутор уздахнуо. И ја сам уздахнуо са њим. Ту у тој конструкцији највећи проблем представљају носачи, окомити елементи конструкције. Терет по себи представља извесну опасност само онда када нема ко да га подупире. У супротном, и статички и технички, терет је на висини задатка.
Онда аутор записује списак књига које је узео из библиотеке, план јутра, радног дана, а после ручка, каже аутор, читати немачку књигу. Његов број у библиотеци је 572, мој је К00100102781. Мој број је дат у програмском језику. Када посматрате историјски развој програмских језика на цртежу, закривљене (валовите) линије на чијим крајевима се налазе квадрати и правоугаоници, цртеж одашиље чудновату мешавину офингера на којима висе остаци костима, који су некада морали да буду цели, при дну расцепани на мноштво правоугаоних завршетака унутар којих пише: Factor, Yoj, C♯, Numerle, S2, NGL итд. Божанска симболика.
Схватам да бих могао преписати његов списак за библиотеку и приупитати у мојој да ли негују антикварну књигу. Морао бих се ђаволски потрудити да ископам све те наслове.
Заваљујем се дубље у фотељу, срчем чај, лижем лимун, жедан сам. Намештам ћебе.
Кад аутор каже ''ћорак'', истог тренутка помислим на атом. Сваки пут, он ћорак, ја атом. Ћорак, атом. Ћорак, атом. Оно што волим код атома, јесте што је неутралан. И оно његово атомско језгро, и атомски број, и атомску масу, и атомску орбиталу, и уопште све што се тиче атома, волим, прижељкујем... Ћорак је празнина, слепило, најпоузданији део атома.
Још један ред о овоме: молекул, то је бубрење и нарастање атома, то је када од нечег мањег добијемо нешто веће, када нпр. од песме добијемо литерарну поплаву. Услед ове помисли, вучем ћебе. Усправна цртица Microsoft Word-a трепери на екрану.
Онда је уследио досадан попис ствари које је аутор понео од куће. Јавља пријатељици да болује од паратифуса. Пио је бело кисело вино. Спомиње и некакво ђубре које пише ''ђубрре''.
Ова књига би могла да се отпева, помишљам. Ћебе.
''Човек снује, а Бог одлучује.''
Ништа ми није јасно. Какве везе Бог има са ћорцима и атомима. Можда да погледам у ону дебелу књигу на полици?
''Чим нешто пропустиш, одмах нешто мора да се догоди.'' С овим се већ може почети. Увек сам мислио како ништа није без надзора. И даље мислим тако. Ако ја нисам видео некакав неред у граду, неко мора да га је видео. Уосталом, ја сам кратковид и немам оштар глас.
Једе ми се котлет с бундевом.
Навлачим проклето ћебе.
Бринем за своје здравље, изговарамо углас аутор и ја. Плашим се прехладе и промаје, а он паратифуса. Опомињем га, иако ме не чује. Паратифус, па то грозно изгледа, те пеге по твом телу. Како ћеш да свучеш кошуљу пред неком женом. Биће те срамота.
Ужасно је живети онако како мој аутор живи. Ужасно је и помислити, пошто је комично, исувише комично.
''Може ли се до Месеца добацити камен.'' Ироничан је, има живаца, опстаје.
Ако би се камен кретао брзином светлости, за пар секунди би био тамо. И то би онда био твој камен на твом делу Месеца. Али, видиш, Месец се по закону из 1984. године не сме поседовати. Тај проглас су дале Уједињене нације и Међународна атрономска унија. Упркос томе, извесни Денис Хоуп је осамдесетих година основао правну фирму која продаје парцеле на Месецу.
Ти се сада смејеш, знам.
Баци тај камен, можда упадне у Њутнов кратер. Буди тврд као камен, буди наш камен темељац, хладан као камен, камен мудрости...
Не, не, ја нисам способан да, као овај мој аутор, у себи изазовем такво радосно расположење, па да легнем у кревет и да се осмехујем. И код њега би то убрзо прешло у зевање. Отворио би уста тек толико да би се осмехнуо, а она су се отварала све више и он је већ зевао.
Нема ништа пријатније од зевања. Зевање је пријатније од смеха. А ево, док пишем о зевању, ја зевам, зачепи ми се Еустахијева туба, ништа не чујем кад зевам.
''Такамбе глувају стинерије кичмеке кукице.'' Опште је мишљење да је проза мога аутора изузетно тешка за разумевање. Поред оних делова у којима износи аутобиографске податке, већи део је у целини херметичан. И најбољи зналци застају већ код прве реченице. Шта могу да кажем за реченицу: ''Такамбе глувају стинерије кичмеке кукице'', а да изистински тврдим како би она у том смислу била појашњена? Овакво померање смисла происходи из чињенице да је дотични аутор, како је познато, дуго бдео над сваком реченицом и да му смисао није бивао затурен толико да га више не можемо наћи. Несумњиво је реч о нечем другом. Управо о померању смисла, уз особиту лексику, која увелико одступа од уобичајеног. Међутим, шта мислим када кажем померање смисла? Потирање граница између денотативних и конотативних значења? Нестајење јасне разлике између природе стиха и природе реченице? Да ли бих могао да схватим ову реченицу као изврнут језик попут ''изврнуте рукавице'' и да кажем да, то је то? Одлазим до фрижидера, надам се котлету и тихо изговарам: ''Такамбе глувају стинерије кичмеке кукице''. Могло би се говорити о загонетки. Али жанр загонетке подразумева враћање, при давању скривене одгонетке, на почетну инстанцу... Ако бих се вратио на претходну реченицу, мислим да би ми ствари постале још нејасније. ''Некакав тврди картон савија се у тими и теми, чак таблетомани насрт стрехе.'' Потом следи реченица о Такамбама, коју сам заволео и коју тумачим. А одмах затим: ''Утег се северије старајни оловак, намршти покретон минесе руно''.
Волео бих да присуствујем конференцији о зевању.
Све што читамо наводи нас на одређену врсту читања. Губим снагу. У глави ми хучи, осетно отежавање, неки крвни угрушак, камен (који се креће).
Мој аутор говори о времену када каже: ''Астрономско време'' је другачије од ''грађанског''. ''Шта је дакле време? Док ме нико не пита, ја знам, кад би, пак, ваљало да то објасним - ја не знам'', каже свети Августин у Исповестима. Ако мој аутор каже да је среда, 23. новембар 1932. године, ја кажем да је петак, 21. октобар 2011. године. Августин би рекао да је време нешто субјективно, а не напросто ток тренутака, нити дан, нити датум.
Дефинисање времена захтева дефинисање простора, ''време је попут простора... нечулна чулност...'' почиње Хегел. Важно је присетити се Крона, који је на власт дошао тако што је, уз мајчину помоћ, српом одсекао очеве гениталије. Подједнако важан податак је и то да је Крон гутао своју децу како га не би свргнула са престола, сем у случају Зевса, када му је Реја подметнула камен увијен у пелене. Аристотел пак каже да се филозофија рађа из зачуђености бивања, из зачуђености бивања у времену. Простор-време је четвородимензионални континуум. Мој аутор је само једна тачка у тој геометријској представи, један догађај, један ''свет'' у томе што се зове ''кроз време''. Време се најбоље дефинише нама самима. Време је кретање. Дух времена, то нисам прочитао.
Данас је 30. октобар 2011. године.
Запалио сам цигарету и навукао велики огртач са капуљачом.
Радомир Константиновић је преминуо 27. октобра 2011. године у 83 години живота. Срдачно препоручујем његову прву књигу Кућа без крова.

Наставиће се