AKCELERACIJA

Pokušala sam čekanje da pretvorim u posao. Spustila sam rasklopljenu knjigu na metalni krevet. Nad njom sam se preobukla, još jednom, još jednom pre nego što se klatno sata zaljulja. Videla sam sebe kako se preoblačim, delić sobe, svoja kolena, šake, kuk, rame u načetom ogledalu bolničkog hodnika. Hvatala sam sebe u tom stupnju, u stupnju tog ogledala, u prvom stupnju, pravom: hvatati sebe!, potrebom da se vidim, da se obuhvatim. Tragati za svojim položajem pod spavaćicom, pod svilom koja ''beži'', koja ima svoju ćud, koja otkazuje, povlači se, ili dolazi, a katkad i navaljuje. Ogledalo mi govori: ti si tu, to si ti. Ogledalo odražava i ono što se u njemu ne vidi, već nazire, zna, i ono što je izvan ogledala. Dovoljno je da se predmet samo malo udalji, pomeri, pa da prestane vidljivo dejstvo ogledala, dok mu ipak ostaje da se podrazumeva, (neiskazano).    

Vest da je ceo sprat u karantinu pročitala sam na zatvorenim vratima prostorije za tuširanje. Izolacija je uključila ceo sprat, sve sobe; povratila sam samokontrolu i obuzdala maštu; sva naša čula, sve naše moći, sposobnosti, razlivene i rastvorene u stvarnosti naše situacije, ne njihove; kao obeležje, kao jedino naše obeležje koje sam noću znala da prekršim, ulazeći u lift, spuštajući se na niže spratove, šetajući delom bolnice do kojeg se preko dana relativno teško dolazilo. Samo, nije ukazivalo na to da mi je bilo dosadno, premda sam svake noći, dok svi spavaju, činila isto: zavarati pacijente, otvoriti vrata sobe, izbeći dežurne sestre, kliznuti niz hodnik, pozvati lift, u liftu: dašak slobode, niko neće ni posumnjati da me nema. 

Sa mnogih prozora bolnice mogao se videti grad, odraz polumračne unutrašnjosti; ledeno lice keramičkih pločica, dugački mrtvi hodnici, plavi i beli duhovi raskriljenih čaršava, velike metalne kante za ambalažu, skamenjena medicinska oprema, okrutna. Treba stisnuti petlju pa stajati tamo. Biti svedok. Ne svedok. Nešto humanije od toga. Treba ostaviti svedočanstvo. Premda je to zapravo nemoguće: ograničiti se na fakte.

Samo što nije krenulo; kao da je krenulo, kao da se pomiče.  

Čula sam korake (u dolu) i reših da bežim. Nije bilo druge nego da bežim, da bežim, sve je to bila ludost, upadala sam u igru zbog koje su mnogi sišli s uma... Ne znam da li sam neku noć uradila dobro što sam ostala. Tada sam upoznala kraj priče, pošto sam bila tamo, tu, usamljena na tom brežuljku, obuhvaćena osvajanjem vrha, dok su daleko u dolini lajali psi, izjutra...  

Prema medicinskom osoblju ova faza je bila krajnje neprijatna. Naročita konstantna žeđ, nadutost, nervoza, ctg, oxi, disanje, tromost, trapavost, pazite da ne padnete, sada još i karantin koji zadaje muke ostalima.

Nije još bilo svanulo.

Da li vam je pukao vodenjak?

Mislim da nije.

Uzmite bensedin i lezite.

Stakla i ogledala u hodniku odbijala su sunce. Stakla i ogledala okomitih litica odbijala su sunce. Iza njih, trunuo je grad. Novi most bio je preliven crvenim mrljama boje. Rumeni mlazovi su se rasprskavali u tamnije plave tonove kao latice febrilnih krinova. Nisam htela krv, ali to me je svakako čekalo. Nisam mogla da podnesem krv.

Uzela sam parče suvog hleba od večere i proturila ga kroz prozor. Golubovi su sleteli na limeni sims, na plen. Straga se čuo plač. Prigušeni jecaj. Jedna žena nije zatvarala usta. Čulo se srazmerno mirno disanje pod ćebetom. Sve je bilo u beloj osunčanoj magli. Dopiralo je muklo hroptanje i prigušeno stenjanje. Priča bez kraja. Čuli su se zubi devojčice pod jastukom. Zubi. S njima sam zatvorena. Pitam se zašto mi se ne udovolji, zašto nema nikoga da me spase. Devojčice rađaju decu. Stare žene nose trbuh blizanaca pod bradom. Veštačke oplodnje, grlići materice s ranicama, glatki i nežni poput bebinih podlaktica, plač iz dubine hodnika, iz tame, koliko žena, koliko grkljana izranja iz teškog zemljanog zadaha, izjutra, kad se svi bude.

Ima nečeg smrdljivog u držanju onih napolju. ’’Juče’’ u bolnici ne postoji, svako drugo ‘’juče’’ bi me namučilo; što pre zaboravim, lakše ću podneti okolnosti, boravak, obaveznost, što je najgore, čekanje; jer u bolnici postoji i vredi samo ono što je ‘’danas’’; naime, o ‘’sutra’’ ne smem ni da mislim; o budućnosti, na primer, uopšte ne mislim; mada se suočavam s njenim furioznim nasrtajima. Osećanje da smo jedno postepeno iščezava.

Da li vam je pukao vodenjak?   

Videćemo na kontrolnom.

Videćemo.

Uostalom, postoji i druga, originalnija vrsta prilagođavanja. Oduvek je bilo ljudi koji su se tvrdoglavo opirali svim mogućim verovatnim, slučajnim i namernim negativnim ishodima. Briga za njih ne postoji. Sumnja još manje. Žive, misle, rade kao da ništa loše ne može da se dogodi. Njihova trezvenost je iznad tih banalnosti. Sve što čine, čine kao slučajno, spontano, a zapravo čvrsto veruju u ispravnost svojih pozitivnih ubeđenja.

Uprkost naporima uprave da zavede neki obrazac, a s njim i osećanje sigurnosti, stvari se odvijaju manje-više proizvoljno, prema načelu jedinstvenosti svakog organizma.

Jedna mlada babica se šunja okolo, dok ležim gde sam i ostavljena, u položaju u kojem sam: zgrčena na levom boku s rukama uz bedra. Mlada babica se šunja okolo, prilazi stolici, okreće je kolenom... Šunja se mlada plavokosa babica iza paravana, čuje se kao da postelju trese na vetru. Pogled mi klizi niz ivicu kreveta boje bele krede, sve je posuto bledunjavim praškom krede, i pločice, i moje uzglavlje, i moj stomak, i njihove igle.

Čovek je u osnovi biće savesti, pomislila sam u trenutku kada mi je medicinska sestra, divokoza u beloj suknji, protresla stomak.

Čuje se?

Da, reče oštro.

S desne strane vrata, u koja sam gledala, posebna draperija je zaklanjala lavabo sa sredstvima za dezinfekciju, s leve, druga, mobilni sto sa instrumentarijumom. Utonula sam u boju krede, nerado i zabrinuto, da bih se posle nekoliko sati probudila u svom bolničkom krevetu kraj prozora. Kreda mi je ulazila u nozdrve, osetila sam žeđ, žena je nemirno disala, golubovi su spavali.

Jesu li stigli doktori?

Ne. Oni uvek dolaze poslednji, cinično je rekla ženska osoba koja se klatila u ružičastoj spavaćici u hodniku, izvirujući prema ulazu odeljenja.  

Kako se osećate? Lice divokoze u beloj suknji pokazalo je svoju rutinsku obazrivost...

Ne znam. I to me brine... Čudno se osećam. Kao da će se nešto dogoditi, nešto što ne želim da sprečim.

Divokoza se nasmejala širokim, lepim i svim zubima u vilici.

Usledilo je buđenje kao lomljava kofera, šešira i kišobrana. Dolazilo je spolja. Okupiralo hodnike. Mobiliziralo ledene pločice. Čuli su se jutarnji autobusi. Čule su se roletne. Escajg. Osećaj pravca kretanja bio je u bolnici poremećen. Svakog trenutka moglo je doći do onog minimalnog pogoršanja usled slučaja ili nepažnje... Čulo se nesnosno pištanje, krčanje, kao s radija na kojem se nije pogodila stanica. Doručak je bio podeljen. Dva koluta salame, kašika pavlake, parče hleba i čaj. Pa to se ne može jesti, pa to nema smisla, to što nam rade! Na licima ostalih videla se samo letargija.

Ispred kontrolnog je bio red. Dosezao je do kraja hodnika. Osoblje je ulazilo, izlazilo, doktori još nisu bili stigli. Potonji su se kretali pod hipnozom navike, tiho, nečujno, kao da svaki neoprezan pokret, šum, glas može pokrenuti porođaj pre vremena. A onda se pojavio načelnik u visokom belom mantilu i time se stvar pomakla s mrtve tačke, a red uskomešao i pomerio ka nazad nogama s kojih su spadale papuče.

(Imao je sedu kosu i starost kojoj se godine teško određuju. Na njemu nije bilo ničeg neobičnog, osim možda izgubljenog pogleda koji se sreće kod zabrinutih ili zanesenih ljudi.)

Spremite stvari i siđite dole, rekao je gotovo šapatom.

Idete da se porodite, pritrčala mi je doktorka i stegla šaku.

Spakujte se, dodala je sestra, pa se javite, ja ću vas odvesti dole...

Dole.

Stezanje šake me je uznemirilo. Nisam je poznavala, a bila mi je prijatelj. Neprijatno. Krajnje neprijatno.

Stvarnost, na žalost, nikada nije literarno savršena. Nikada prečišćena. Uvek u njoj ima šljake, nekakvih sirovih činjenica koje se ne mogu upotrebiti, niti prekombinovati. Slagala sam stvari u svoju torbu, gurala u nju novine, toaletni neseser, peškir, zdravorazumski sam poslala pozdrave ženama koje su sedele na krevetu, drveni češljić, maramice, skinula sam venčani prsten i spustila ga u unutrašnji džep ranca, ruksaka.

Zbogom, govorim.   

Srećno, srećno, dobacuju mojim leđima.

Nekada je pisac u stvarnosti nalazio više pokrića za svoj rad. Danas i to nešto ubrzo se pretvara u ništa! Piscu preostaje da izmišlja, da napravi neki fiktivni zaplet, da osmisli nekakvog literarnog robota, da uglavljuje pravila igre, dok čitaoca za ideju, dabome, boli guzica. On hoće svoju priču. A to da li će se uravnoteženost lečiti, a ljudi spasavati zdrave pameti, nije nešto o čemu on mora da misli. Vaspitan je zapadnoevropski, nikada mu nije dosta činjenica, reke, mora i okeana činjenica...; iako ni ne sluti kako su činjenice često nepouzdan faktor saznanja o svetu.

Načelnik iz ove priče ubrzo je nestao. Tako je, zapravo, ceo sprat nestao, soba, krevet, soba sa svim pojedinostima, umivaonik, ogledalo, beli zidovi. Sve je kao izbrisano gumicom, DEL, nepovratno. Poslednje što sam uspela da uočim bio je digitalni sat koji je pokazao 12 časova. I brojevi su ubrzo iščezli. Ostavili su za sobom crvene užarene šine.

Ulazak u boks, box, tzv. boks, u stakleni kovčeg, u akvarijum, u kadu, u akceleraciju, u tzv. akceleraciju, ulazak koji me je doveo pred vrata samog događajnog trenutka.

Bosonoga  ̶  kročila sam na hladne i mokre pločice. Čula su se zapomaganja, jecaji, jaki uzdasi. Crnački glas. Glasovi. Bila sam sama. Logor je bio iza onih vrata sa mutnim staklom. Da li sam dobro čula? Logor.

Na srednjem prstu leve ruke sam napipala jasan žulj od olovke ili nalivpera. Kao kod ljudi koji rade s rečima. Ili s brojkama. Nisam znala šta da očekujem. Stvar je u tome što ja, kako da kažem, u slobodno vreme pokušavam da pišem, ništa naročito, ni uspelo bojim se. Položila sam noge na viseće proteze, i ta činjenica mi zasigurno neće pomoći u oblikovanju moje fikcije, iako ovog trenutka imam prilično jasnu sliku sebe dok zauzimam obrnuti položaj leđima podupirući medicinski sto.

Rukavica je vešto i brzo podesila aparate, nekoliko mantila posmatralo je sa ulaza, bledi putnici u belim kišnim mantilima prolazili su tamo iza stakla, belina njihovih očiju promicala je iznad paravana.

Kontrakcije su grafički bile prikazane na ekranu u koji sam netremice gledala. Kontraktilnost i ekscitabilnost. Bol. BOL. Pulsiranje. Utrobe. Materice. Rastakanje. Razmicanje. Kočenje. Ispred mene  ̶  sat, vreme, oval sata, jer pitanje nije bilo hoću li se poroditi, nego kada ću se poroditi.  

Prošlo je pola sata. Osećala sam brod u sebi. Ljuljanje i pomicanje broda na pučini. Tada, možda su mi bila potrebna neka druga, određenija slova, ingeniozna slova kojima bih nešto mogla da započnem, ovako: osećala sam brod u sebi koji se otimao moru i plovio ka pučini. Drugim rečima, njihovim drugačijim razmeštajem, dakle, kohezijom, parcelatima, metaforama i šiframa, sigurno da bih postigla efekat ruže, na primer, ruže. Umesto toga, blještava dominantna slika broda u meni, jednostavno, brodska slika koja se klatila i klatila, zajedno sa brodom na pučini, otisnuta, izlečena, konačno i slobodna...     

Otvorila sam oči i ugledala lice.

Vi ste najtiši.

Dišem, znate.

Dišite, reče saosećajno.

I zatekla sam sebe kako mrmljam daleka imena, imena koja su bez sumnje, bilo mi je poznato, filozofi namenili ljudima, no kojima sam sa strepnjom prizivala njegovo ime. Ili sam možda samo ponavljala nekakvu pokajničku molitvu, ja, nevernica, sveznalica, i činilo mi se da sve znam; možda su mi se u glavi razbuktale lektire pročitane poslednjih meseci trudnoće, možda mi je on, čije ime dozivam, preneo svoje znanje putem dodira koji bi bio vlažan. Osećala sam u sebi kako je prigrlio posteljicu i ne pušta, iako je bilo krajnje vreme da izađe van. Mada su bili krenuli da guraju, još koji trenutak, on je pričekao, hteo je da razmisli, i treba, pomislila sam kroz datu svetlost trenutka, ničemu se ne valja bacati u zagrljaj tek tako.

U akvarijumu, zajedno u bledokrvavoj vodi, izmešani sa senkama prisutnih, gde su se slike umnožavale, polutama je bila prešla u mrak, pronašao je kanal, i kroz kanal skliznuo kao mali gušter, zaplakao je, osetila sam njegov mekušni dodir, i ja sam zaplakala, bilo je postojanje, videvši tu filozofsku glavu u gustoj tečnosti, kada se sve iznova probudilo sa trubama u daljini, sa svetlošću; zapravo, nastupilo je silno rasvetljavanje usled zore, sunce je udarilo u prozorska stakla, krug se suzio, on je bio tu.